Možda ćemo se jednog dana, tamo negde – tamo gde tuga ne zna naša imena – opet sresti, i možda će nam srca opet zaigrati kao prvi put.
Tada bi smo ćutke zagrljeni stajali na kiši i zatvorenih očiju se stapali jedno s' drugim, dok bi nam se godine koje smo proveli odvojeno činile skoro nestvarnim.
Tada bi' se prisetio opojnog mirisa tvoje duge kose koji bi mi vraćao stare, dobre, ali ni malo izbledele ili zaboravljene zajedničke uspomene.
Vraćao bi mi onaj isto tako dobri, stari, prelepi osećaj u grudima, zbog kojeg sam bio spreman da se popnem na vrh sveta i uzviknem tvoje ime.
I tada bi' shvatio da sam sve ove godine lagao samog sebe.
Pogledali bi smo se suznih očiju, jos uvek neverujući da smo opet tako blizu, a tako daleko. Samo bi klimnula glavom, i rekla: ''Znam... znam...''.
Taj nestvarni trenutak bi prekinula neka dečica, koja bi je dozivala da uđe u kola i skloni se od kiše i oblaka.
Drhtavom rukom bi mi prešla preko lica, dok bi joj se pogled gubio u mojim očima. Na jednu sekundu bi zažmurila, kao da skriva nešto i suze bi joj skliznule niz obraz slivajući se do usana.
Tada bi se okrenula, otrčala u kola, i otišla... zauvek...
Ja bih ostao da stojim na tom mestu, na kiši, dugo dugo, ne pomerajući pogled gde joj se trag u daljini izgubio.
Na kraju bih se okrenuo, i pognute i mokre glave krenuo niz pustu – kaldrmom prekrivenu ulicu, znajući, sada već sigurno, da će sutra osvanuti još jedan dan koji ću ukrasti Bogu.


ZAUVEK...

Cesto puta mi je bilo receno kako se ne moze "dokuciti" ono sto krijem iza,tako prkosno,nametnutog` lica.
Isto tako sam imala priliku da "cujem",kako mi,to isto lice krije "pravu mene" i kako se stice utisak,da sam konstantno zasticena maskom.
Pretpostavke...
Razumije se...
Kazem njima...
A ja...
U stvari sam ostajala zatecena.
U tim trenucima,samo sam se plasila da mi ne bude postavljeno prosto i jednostavno pitanje-jedino pitanje na koje ne bih znala da dam odgovor-KO SAM JA?!
Veceras, dok se po ko zna koji put borim sa svojim` Nemirima koji me progone,iz dana u dan,iz noci u noc,ne pronalazim rijeci kojima bih mogla da odgovorim.
Grlo mi se steze,ruke drhte,a pogled postaje ukocen i proziran jer tonem.Tonem u moru svoga straha i svega onoga sto ne priznajem i od cega bjezim.
Zasto ni danas,kad sam toliko zrelija,ne mogu,ne umijem,ne ostajem sama?!
Koliko godina ce morati da prodje kako bih se pozdravila sa svojim kosmarima i strahovima na koje sam navikla?!
Da li cu umjeti da zivim bez njih?!
I onda se sjetim maske...
Volim da se maskiram.
Uzivam da testiram sebe i trudim se da svaku ulogu,koju mi reziser-zivot nametne,odigram do perfekcije.Mijenjam kostime,isprobavam grimase,i na kraju role,cekam aplauz...veliku potvrdu odlicno odigrane uloge .
Jedino tako mogu da se usunjam medju ljude i budem im ravna.Jednaka.Dio njih.Tek tada mozemo da dijelimo sve one obicne,svakidasnje,banalne price na koje,klimanjem glave ,ili po nekom kratkom upadicom,dajem do znanja da shvatam.Da ih razumijem i da mogu kao oni.
Takva sam prihvatljiva.Jedino takva nisam za osudu.Slicna sam njima,a nemaju pojma koliko su mi strani.

Zivim u proslosti,oprosti mi...Uvek mi je za bolji zivot nedostajao motiv,pa prosto mi se srce stegne,u trenu osetim kao da ne postojim,kao luka gde su usidreni brodova,na horizontu puta,svi mostovi su sruseni.Vecno cu biti u borbi protiv samog sebe,vodicu taj rat,a za ljubav molim i prosim.Hodam kroz dane pune tuge,tu gde zivim noci su jako duge,a pruge uvek vode prema slepom koloseku,prema nekom cudnom putu,obasut je mrakom,pamtim svaku rec mudru.I dalje sanjam iste sne iz glave,nista se ne menja,sve ostaje isto,stojim na istom mestu,kao kip,sklanjam krize davne,bol me grize,savest me stize.Na licu je jos uvek grc,u venama vrela krv,al' jos uvek cuvam neki slabasan osmeh,koliko da je tu.Nije slabost kad padnem,nego kad ne ustanem.Znam da je koban trenutak kada sve preseces,kada ostanes odsecen od srece,pa sebe pitas gde ces,u tom trenutku ti zatreba umece,kada panika nadire,da zaplivas sam,i da se ne obazires... Suocen sa strahom,sa dramom,paradoksalno-prezivljavamo kao da smo se saziveli sa tamnom stranom,satkano osecanje,utkano u secanje,lutamo beskrajem sto vecan je,zapecacen,sreca je motiv u borbi...
Mastovit nocima plovima,snovima svojim,kad oci sklopim ,realnost boli me ,a snovi moji - u boji,koliko god da se bojim da otvorim oci,znam da moram,i znam da cu moci da srocim...